Serbian Holocaust
Slavko Milanović, May 24, 2010, Belgrade
Slavko Milanović biography
Slavko Milanović was born in 1936 in Medjuvodje, near Kozarska Dubica, then Kingdom of Yugoslavia. As a little boy he survived the hell Germans called Operation West –Bosnien. Most of Slavko’s family was lucky enough to survive. He was a child but he remembers the death of his two relatives, the refuge into forests, the German planes bombarding unprotected crowds of Serbian people in Mount Kozara’s forests, the hunger, the fear, the Jasenovac concentration camp, life at Croatian farmers’ family, the escape to Bosnia organized by resistance movement.
As an adult man Slavko Milanović worked with Yugoslav Federal Ministry of interior. He lives in Belgrade as a pensioner, and he is a member of the Club of former employees of this former Yugoslav Ministry that exists in Belgrade even the state which its members served collapsed more than the two decades ago.Slavko did not changed his believes, he is nostalgic for Yugoslavia as a brotherhood and unity country.
Interviewer: Nada Ljubić | Camera: Dušan Gavrilović | Editing: Nada Ljubić, Jelisaveta Časar, Dušan Gavrilović | Webmastering: Dusan Gavrilović | Transcript: Mihailo Ljubić
Translation: Nada Ljubić, Jasna Ilić | Webmastering: Dusan Gavrilović
Transkript intervjua na srpskom jeziku:
Prezivam se Milanović Slavko, rođen sam 1936.godine u selu Međuvođe, na Knežpolju, sada je to opština Kozarska Dubica.
Selo se prostire na samim obroncima severozapasnog dela planine Kozare.Rođen sam u siromašnoj seljačkoj porodici.Imao sam jednu sestru, bila je mlađa od mene godinu i po dana. U vreme kapitulacije Jugoslavije otac mi je bio u Jugoslovenskoj vojsci. Kao što sam rekao. Moje detinjstvo je, kako bih kazao, bilo pre rata, i za vreme rata kad je kapitulirala Jugoslavija. Sećam se prvih dana ratnog doba… jer, nekih stvari se sećam dobro, nekih pogrešno, a nekih nikako.Ali, ono što se sjećam, na primer jednog dana, posle podne, pred noć, video sam grupu ljudi , još nisu bili uniformisani, ali su bili napružani od lovačke puške do gvozdenih vila.Idu preko brda prema Dubici.To je jedno selo, zove se Agejci. Brdo je Kruškovac.Tu su vršili zasede.Očekivali su Nemce i ustaše na putu Dubica-Prijedor. I ja pitam majku: “Mama, mama, a šta će onom zadnjem kosa?” On nosi kosu , a onaj prvi pušku nosi. ”Sine”, kaže ona, “ oni idu u borbu”. “Kako sa kosom”? “On nema pušku, ali on će je oteti sa kosom”. To je jedan detalj koji sam ja baš dobro zapamtio sa početka rata, 1942.godine.
Međutim, još par puta su Nemci nadirali od Dubice prema Prijedoru. Pa, sjećam se jednog dana početkom februara, bila je jaka zima i veliki sneg. Partizanski narodno-osolobodilački odred je bio u planini Kozari, to je blizu našeg sela. I Nemci su došli u naše selo, to je već obronak Kozare, i vodili su borbu sa partizanima.Mi smo imali malu kućicu. To je još bilo pre paljevine. A očev stric je imao malo veću kuću, tu blizu, u susednom dvorištu. Mene, majku i sestru su Nemci premestili da budemo kod strica u kući preko dana, a oni su baš iz te naše kućice dejstvovali prema Kozari. Imali su prozor otvoren i oni su baš sa tog prozora puškom i mitraljezom dejstvovali prema partizanima ceo dan. Kad se borba utišala, majka je posle uzela nas dvoje dece da idemo u kuću, da vidimo. I video sam da je Nemac naslonio pušku na jednu ogradu, to je ograda gde se hrana za stoku stavlja, i pucao. Opalio je jedan metak prema jugozapadnom delu.Međutim, mi nismo znali na koga on to puca. Sutradan se ispostavilo da je ranio očevog strica. On je bio pobegao prema Kozari, u šumu, i kad je borba se utišala, on je pošao kući, i čim je izišao na jednu čistinu, tu je bila jedna barica. Al’ tu je bio put i reka jedna Mlečanica.I čim je izašao na tu čistinu, Nemac ga je vido . A do te doline je bilo više od 900 metara, tako da ga je pogodio u nogu.
Taj dan je bio zapamćen kod nas, već prvi dan, po ubistvima, zločinačkim ubistvima, kako mogu da kažem.Muškarci od 14-15 godina i stariji su morali pobeći, jer se znalo da nadiru Nemci, da Nemci dolaze. I pobegli su u šumu. Baš u prve šume i u Kozaru. Međutim, očev stric, koji i nije bio toliko star, imao je 50 i nekoliko godina, i još jedan jedan stričević – stric, oni su ostali u kućama i dočekali Nemce. Kad su Nremci došli, onda su ih oni držali kao taoce i rekli im da ne smiju da izađu iz kuće ceo dan, da nigde ne smiju izići. Kad su se završile borbe, Nemci su pošli natrag, vratili se prema putu Dubica- Prijedor. Tu je bilo jedno mesto gde je bila žandarmerijska stanica. Knežica se zvalo to mesto. Oni su ih na prevaru…Rekli su stricu da povede volove, imao je dva vola i morao je da sluša naređenja. Ovaj drugi stric, stričević, on je poveo konja. I oni su pre noći otišli prema…Mi nismo znali gde će. Međutim, drugi dan, nažalost, vest je došla da su oni poubijani. Volovi su došli u toku noći, vratili su se…Interesantno da volove nisu uzeli, baš dobri su bili…Drugi dan je vest došla da su u Knežici ubijeni ljudi i da dođe ko ima da prepozna te ljude.Očev stric je bio tako unakažen! Ruke odsečene! Oči povađene!Uši isečene! Nos otsečen!
- Jeste li Vi išli da to vidite?
Nisam ja.
- To Vam je majka pričala?
To mi je majka pričala. Jer ja sam bio dete i nisam…To se ne sećam ja, to mi je ona pričala posle. Ali, tog dana se sećam dobro, pucnjave i snega. Sneg je bio veliki. Zima je bila, ali je bilo vedro i sunčano.
- A je li rekla majka ko ga je ubio?
Ne znam, ne znam. Bila je i strina živa i sestra od strica, bila je sa očevom strinom. To je očeva strina i očev stric. Al ne zna se…Pa, pretpostavljalo se da su ustaše, ali ustaše koje nisu bile uniformisane, nego su bili saradnici ustaške strane…
- Neka paravojska?
To je bilo … da li su bili muslimani ili ustaše… Eto , to je taj prvi dan, kad je to bilo kod nas u selu, to je, znači, februar 1942.godine, kad je bio taj masakr ljudi.
- Masakr u Knežici?
Da, u Knežici. Tu su ih pobili, tu su nađeni.To je 16-ti kilometar od Dubice prema Prijedoru. To je jedno osam kilometara od naših kuća. To je taj bio jedan dan, koliko se ja sećam, dejstva pred ofanzivu.Onda se tu govorkalo, to su odrasli ljudi i žene govorili o tome kako će i šta će da bude za ovu ofanzivu…Ja to ništa nisam znao osim posle kad sam čitao knjige, posebno Dragoja Lukića, a onda ima i ona “Kozarska ofanziva “ i tako. Međutim, vremena spremanja za zbeg, za bežanje u šumu u Kozari,e - toga se sećam…Dva tri dana su, danima i danima su ljudi noću išli i vozili ovim zapregama, volovskim i konjskim zapregama vozili stvari i bežali u šumu. Ja pitam majku “Zašto?” ”Pa bežimo, sine, od ustaša, od Nemaca, da se sklonimo u šumu,” kaže mi ona. To je sve bilo organizovano - koje će selo kako i gde da se smesti na Kozari.Pošto smo blizu Kozare, mi smo među zadnjima išli u šumu.I sad, onaj dan kad je svanuo, ja sam se radovao tom odlasku, ne znajući šta to znači. Došao je deda po majci. On je odredio svoju mlađu ćerku, ime joj je bilo Persa, da ide sa mojom majkom, jer je bilo nas dvoje dece, da bi majka mogla jedno dete nositi i paziti, a ona drugo. I spremili smo tog jutra što je moglo u torbu da se stavi. Poveli smo kravu i tele radi mleka. I malo brašna smo poneli da bi se u šumi u bajtama, tamo su praviljene bajte, nisu ni bajte bile nego kolibe od pruća i grana jelovih, tek da se pokrijemo nečim, to je prokišnjavalo. I sećam se, kad smo došli tamo, da je određeno bilo koje će selo biti gde smešteno u kom delu tog logora. U to vreme su nam partizani davali hranu iz kuhinje njihove, ako je nekad ostalo. Al’ ono što smo mi imali...Svaki dan smo imali, znači, mleka.Ali, bilo je teško za brašno. Nema, u selo se ne može, bilo je žita u kućama, ali ne može se u selo više ići. Tako da je bilo – skuvati mleka i piti ili od ljutikovine, trave one,list od bukve i graba, ili posle kiše ona medljika - pa sam i to lizao posle kiše, kao mednu rosu, ili ljutikovinu travu, onaj list jesti umesto hrane. E, sad, to je, tolko se toga se sećam.
Međutim, dani proboja kada su bili, ja tad nisam znao da je to 3. i 4. juli i 1942.godina, nego sam posle to čitao i učio u školi. Prvi proboj kad je bio, ja se ničeg od toga ne sećam, ništa ne znam.Znam samo da je borba bila, pucnjava kakva već godinu i više dana traje i - ništa više. Međutim, drugi proboj kad je pokušan pa nije uspeo, 4/5.juli, to je bilo strahovito, lomljava, bombardovanje iz aviona, nemačkih aviona “štuka“. Kad je jutro već svanulo, partizani više nisu davali nikakav otpor – a najveći deo je već izginuo, mali deo se izvukao, a ono malo što je ostalo, oni su se povukli u šume i posle, ne znam ni ja kako, po grupama su se spašavali zadnji.
Nas su zarobile ustaše, ustaše i ovi... domobrani. Oni su nas pokupili. Sve su sad skupljali.A pre toga, oni su bombardovali šumu i narod, zbeg gde je bio. I sećam se, pala je jedna bomba blizu, pred neku bukvu. Imali smo tu bukvu jednu koja se izvalila od tog bombardovanja i imala je ogromne žile i mnogo zemlje na tom korenju. I mi smo bežali pod nju, da se zaklonimo.Jedan čovek je bio ranjen, ranilo ga u ruku, on je izbezumljen stao i tad sam video da mu krv iz ruke pišti kao ono kod petla kad se zakolje pa onako šikne iz vrata. Ja sam pokušao da idem ka njemu, sve je oko nas gorelo, ali majka me brzo uhvatila za ruku i sakrila pod te žile od te bukve izvaljene. I , posle nekog vremena, pokupili su nas ustaše i zbili nas na jedan proplanak u šumi. A bilo je i Nemaca s njima. Odmah su žicu opasali da ne bismo bežali.
I posle podne, polako u kolonu, pa prema Jasenovcu.Kad smo došli tamo u Jasenovac, nabili su tamo, bilo je kao u košnici. A sunce upeklo! Svako jutro, ustaše su odvajali malu decu od majki.Moja majka i još nekoliko njih koje su bile tu blizu, bile su to njene snaje, žene njene braće, krile su nas u krpe. To ja zovem krpe, jer to nisu bile neke određene stvari.Ćebadi ili jorgana nije bilo. Bile su samo neke krpe na kojima smo spavali i kojima smo se pokrivali.Tako, svako jutro, pokrije nas majka. Sestra i ja smo znali toliko da ćutimo, da se nismo javljali, čekali smo da ustaše prođu. Tako danas, tako sutra. I tako smo mi ostali, sestra i ja smo ostali neodvojeni od naše majke. Nisam samo ja, i deca tih par žena koje su se setile da kriju decu.U logoru, jednom, sećam se samo da su skuvali pasulj, i to bez ikakve zaprške, nešto onako, samo skuvano i, ako ima neko neku posudu, oni bi mu tamo to dali.Drugo nije bilo, to je retko bilo.
Međutim, tetka moja, ona je bila devojka koja se pripremala za udaju, pa je imala neke ručne radove. Sećam se, ona je imala nešto što se kod mene zvalo plait, to je bilo rukom veženo čime se prekrivao krevet. To je bilo nešto skupo, rukom veženo, ručni rad. To - ne samo od moje tetke, nego i od dru gih žena - one Hrvatice su donosile po parče hleba do žice, puštali su ih ustaše, i pokazivale su parče hlebaili kukuruznog ili od pšenice kroz žicu i sad - koja će im žena doneti bolji komad ručnog rada ili taj prekrivač...I moja tetka je dala taj plait, kako bih ja rekao - čaršav veženi, za pola manjeg hleba. Tako da je bilo hrane donekle, samo po malo, ipak je to majka određivala po malo da se jede da bi ostalo i za sutra i drugi dan. Pa se sećam i drugog primera, da je majka imala brašna malo u torbi, i sad, nema druge, nema tu gde da kuva ili peče, nego jedino onako pospe brašna kukuruznog na dlan, i srećm imala je šaku soli, pa se to posoli – e, to sam ja kao ovca, kao jagnje polizao i napio se vode. I to je jednim delom doprinelo tome da sam preživeo te dane i te godine. Posle nekog vremena, doneta je odluka tamo u logoru da treba jedan deo radne snage tim hrvatskim porodicama čiji su sinovi i muževi bili u vojsci, da li u ustašama ili domobranima, i tako su oni odredili, nisu prebrojavali nego samo odredili jednu grupu da ide prema Novskoj. Otvorili su kapiju i rekli: „Idete u sela ...“ ta i ta. Ja se ne sećam kako su to određivali gde će ko da ide, ali moja porodica i ja smo došli u Banove Jaruge kod jedne porodice čija su dva sina bila u domobranima. Majka i tetka su bile sposbne za rad i one su obavljale poljske poslove.Ujutro rano one si odlazile na posao sa malo slanine i hleba, ceo dan su ostajale u polju i tek naveče se vraćale kući. A ja sam kao dete, onako rano legnem, pa po par dana ne vidim ni mamu ni tetku. Zato što one rano odu dok ja još spavam,a vrate se kasno kad sam ja već zaspao.To su ti momenti. Dalje, koliko se ja sećam, jednom, to je bilo tamo negde krajem oktobra- novembra, preko narodno-oslobodlačkog odbora je organizovano (nije više bilo potrebe da radimo kod tih ljudi- majka i tetka, a ne ja) da su nas prebacili preko Save tim čamcima.Ali smo išli uzvodno prema Sisku, Psunji. Tu kod Psunje su nas prevezli preko Save, i onda smo dalje išli peške uzvodno do Une i onda smo prešli Unu između Kostajnice i Novog Grada. Una je bila manja reka. Mi smo pravili pun krug jer nismo smeli ići prema Dubici, jer u Dubici je bio veoma jak ustaški garnizon.Obično smo noću putovali. Po danu smo bili negde u šumi prikriveni da nas ne bi neko otkrio.I došli smo u selo, moje selo.Kad smo došli u selo, većina kuća je bila popaljena, poneka kućica samo je ostala nezapaljena.Moja kućica je bila istozapaljena. Bila je to šeperuša, od drveta blatom lepljenog. Bila je zapaljena, ali nije izgorela. Bio je nagoreo neki kao kredenac, ali to je bilo puno drvo i nije izgorelo, nije to kao ovo sada nego ono od pre, I tavan je bio nagoreo, ali vrata su bila skinuta, prozori, daska ako je koja gde bila. Dok je ofanziva bila tu u junu i julu, Nemci i ustaše su to poskidali i pravili zemunice, one, kako bih rekao – rovove, rovove...Sve smo mi to našli posle, ali smo vadili iz zemlje jer je to bilo ostalo, ti bunkeri njihovi. Mi smo to vadili i vraćali.A od stoke ništa nismo našli.Jedino nam je keruša ostala, ona je bila jedino verna, ona je ostala kod kuće. S obzirom da smo tu bili negde na prelazu 1942 na 1943, korov je bio obrastao, nigde stoke, nigde kokoške, nigde svinje ni krave, nigde ništa. Žita nema. Kuća nema drugih. Onda, tako te porodice, obično žena sa decom sitnom... Muškarci su ili bili poginuli ili ubijeni u logoru koji su bili zarobljeni u Kozari, a ostali koji su prije bili aktivni u partizanima, oni su ostali u partizanima. Tako da smo bili samo žene i djeca tu. I onda smo spavali tu zajedno, u jednoj kućici, u nekom podrumu, gde je bilo skrovitije. Prehranjivali smo se kao za vreme divljaštva, skupljanjem plodova. Kad smo se vratili to je bilo kasno u jesen, tako da nije bilo ni voća. Bilo je ponešto zimskih jabuka i krušaka, ali žita nije bilo.To je odneto. Možda je po neki uspravljen kukuruz ostao negde u kupinama, ali to je bilo malo i sitno... tako da smo se prehranili nekako,uz neku pomoć koja je doturana preko tog narodno-oslobodilačkog odbora : po neka kila ne pšenice nego kukuruznog brašna, kukuruza. A masti i ulja, toga nije bilo.Tek druge godine ulje smo pravili od - neki kažu duleci, neki kažu bundeve, kod mene kažu misirače. To su bile ove semenke od bundeve koje smo kuvali pa dobivali ulje samo da bi se imalo čime jelo zapržiti. Drugo nema. Nije bilo. Sve te četiri godine, osim već ...Malo bolje smo se prehranjivali tek krajem 1944. na 1945. Tu se približavalo i oslobođenje. Počeli smo malo više da obrađujemo zemlju, ali nismo imali stoke. Taj moj kraj, to je sve bilo uništeno, sve je bilo popljačkano.To su sve ustaše posle one ofanzive, oni su to sve pokupili.Znam moja majka je nekako iznasla i godine 1945, u proleće, imala je par stotina kila kukuruza, koje je sama motikom zakopavala pa je za to jednu kravicu kupila, i to od ljudi koji su živeli gore iznad Prijedora, od Sanskog Mosta,Ključa i Mrkonjić Grada. Jer oni tamo nisu imali takva ratna dejstva kao kod nas dole...Tako je kupila jednu malu kravicu i imali smo prvo mleko od životinje koju smo mi držali tek u proleće 1945.godine.Posle oslobađanja zemlje od nemačke okupacije, kako kažu, krenulo se u nove pobede. S obzirom da sam već devet godina imao 1945.godine, tad sam pošao i u školu. Nažalost, u mom selu nije bilo škole jer su tu bila ratna dejstva.
Godine 1944/45. organizovani su neki tečajevi za malo stariju decu, al to je bilo po nekim privatnim kućama. Tu smo opet imali bježakanja, ako naiđu...Kod mene su tamo nailazili Čerkezi. Jedne prilike... Imali smo zemunice. Sve vreme smo morali imati po dve-tri zemunice da se krijemo. Svaka je porodica znala za svoja skrovišta, ali nije znala za zemunice drugih porodica, iako su to bili rođaci, snahe i jetrve, i ovo i ono. Nije smela jedna porodica da zna gde druga ima zemunicu – svako je to krio za sebe. I, jedne prilike, kad su Čerkezi naišli, mi smo imali jednu zemunicu u šumi. Al, napravile su je tako majka i tetka i maćeha moje majke (ona je bila u partizanima), a baš su napravile jednu zemunicu ovako pored puteljka u šumi, ali je bila maskirana šušnjem, tako da nije to bilo primetno.Znalo se da će naići Čerkezi kroz selo i mi smo se sklonili., I baš su prošli na konjima, oni su imali konje, velike te vrane konje.Prošli su pored zemunice dalje prerma Kozari.
Drugo, još sam zaboravio da kažem: prilikom sprovođenja za Jasenovac sa Kozare, bili su vrlo grubi prema nama. Nisu nam dali...To je bio juni-juli mesec, žega je bila jaka, žeđ,žeđni smo bili . Nisu nam dali da skrenemo negde da uzmemo vode ili hrane. I toga se sećam, išli smo jednim putem gde je bilo puno živice, bilo je zaklonjeno, pa su stope od krupne stoke bile natopljene od kiše, nije isparilo pa je voda bila sakrivena tim živicama. Od mog daljeg rođaka, moja rođaka, ona je imala dete od šest meseci i dvoje starijih - jednoje bio moj vršnjak, malo stariji od mene i kćer. Ona je izišla iz kolone da zagrabi vodu iz te baruštine, iz te stope od stoke. I ustaša je udari kundakom u glavu – na mestu je ostala mrtva. I tu je ostala. I ništa: ide se dalje. Starija ćerka je od majke prihvatila ovo dete koje je imalo oko šest meseci. I ona ga je nosila do Jasenovca. I ono je odvojeno od njih u Jasenovcu i nikada nije pronađeno. Imalo je samo šest meseci i pitanje je da li je preživlo onaj transport, one vagone, one zaraze do Siska.U Sisku je bio dečji logor, pa onda dalje - Crveni križ i Zagreb.
- Da li se sećate iz Jasenovca... da je neko tu pred vašim očima bio ubijen ili mučen?
Jeste, jeste. Ali vidite , majka mi je jednom prilikom...Ustaša je uzeo nož da zakolje jednog čoveka, ali majka mi je stavila svoju ruku na oči da ja to ne vidim. Tog se slučaja sećam. Tog se slučaja sećam, kada mi je nabila ruku na oči da ja to ne vidim.
- Kad je došlo oslobođenje, kad ste vi već krenuli u školu, sećate li se da li je bilo traganja za pravdom – ko je koga ubio i ko je koga opljačkao. Da li se sećate nečeg takvog?
Ja se toga ništa ne sećam, jer mi je bilo dosta četiri godine muke, tako da nikome nije padalo na pamaet da o tome priča čak ... Ja sam zaboravio, ja nisam čak ni pitao majku ni kako su se zvali ti ljudi kod kojih smo bili u Banovoj Jarugi. Ništa se to nije pitalo, kao da ništa nije ni bilo. Jer, krenulo se na...To je bio jedan prelom, ja bih rekao, nagli prelom, kao kad bi se naglo povukli oblaci i sunce zasijalo.E, onda se zaboravlja ratno doba. A nastao je novi život gde, iako smo bili bez obuće i odeće, ali- bili smo veseli.
Drugo, još bih mogao da dodam, za vreme rata, bilo je dosta bombardovanja, da li od savznika i bacanja njihovih bombi, ili od Nemaca. I majke su.. Sad, najteže je bilo snaći se za so...I one su putovale po dva-tri dana, a nisu smele na...Od mog sela do Dubice bilo je nekih 15 kilometara, od mog sela do Prijedora oko 20 kilometara. Ali, s obzirom na to da je u Dubici bio veoma jak ustaški garnizon, one su išle u Prijedor, jednim delom kroz Kozaru do sela Palančišta, koje se spušta u samo predgrađa Prijedora. Tu su verovatno mogle da uđu nesmetano da bi kupile koju kilu soli u Prijedoru. I one su na putu tri dana. Mi deca ostali smo sami kod kuće. I sad, nailaze avioni...Toga se isto sećam dobro... Mi, deca ostali kod kuće i nailaze avioni, a mi se delimo ko će se sakriti u kom ćošku, ako poginemo da se naša krv pomeša. E, toga se sećam vrlo dobro, kao da je juče bilo: onih dvoje-troje u taj ćošak, drugih dvoje-troje u drugi ćošak i tamo legnu zajedno da, ako poginu, da im se krv pomeša. Interesantno je da je nama deci to dolazilo u glavu ...Nismo se znači mogo plašili da...Jedino, mnogo smo se noža plašili. Taj strah je uglavnom došao od starijih, stariji su govorili da je nož najgori.Najgori je bio nož. A ovako, da nas ubije neko, to, to je bila svetinja. Ali, samo nož je bio naj...
- Vama su najstrašnija iskustva kroz ceo taj ratni period bili glad i strah?
Glad, glad. A glad je bila jer se nije imalo gde, nije se moglo. I Prijedor i Dubica su bili zauzeti stranom vojskom. E, sad, u gradu, nešto je dolazilo više. Ali, mi, tamo po selima, tamo je bilo bježakanje.I ono preživljavanje jadno i bedno.
- Je li neko umro od gladi?
Umrla mi je sestra. Ona je bila mlađa od mene godinu i po dana. Samog onog dana kad smo pošli , ona je umrla majki na rukama.Kako je sahranjena, e , toga ne mogu da se setim.
- Znači li to da ste bili gladni i kod tih gazda kod kojih ste bili....?
Ne, ne, ne, u logoru. U logoru.
- U logoru?
U logoru. Bila je mlađa od mene godinu i po dana. Sećam se da je bila toliko slaba da su joj se kosti videle. Tako da sam samo ja ostao. A jednom prilikom, tamo u Slavoniji, naišli su Nemci. Video je jedan da sam iscrpljen, to je ono kad smo iz logora izašli, to je bilo na izmaku snaga, imao sam dizenteriju, i on mi je dao dve-tri tablete da ja popijem i – da l sam ja to uvrtio u glavu ili sam stvarno zapamtio, tablete su bile boje kafe.
- E sad je jako zanimljiv ovaj trenutak da kada dolazi sloboda ljudi ne žele da se sete, ne žele da pamte...
To je interesantan prelom...prelom taj takav je bio kao da se maltene ništa nije desilo...al toliko je to, ja mislim, ljudima bilo zlo to, da su želeli prosto i da je to naišlo možda i bez uticaja njihove volje, da to zaboravljaju.
- Mislite li da je bilo neophodno da se sve to zaboravi da bi se živelo dalje?
Pa, ne, kretalo se u jedan novi život, potpuno novi život. Jer sloboda, to je bilo nešto najvrednije, vrednije od, čini mi se...I ono glad je glad, ali ako makar nešto nađete da stavite u usta – dobro je. Ali sloboda! Sloboda - za mene je to bilo...! Samo se pričalo o tome kad će sloboda, kad ćemo se osloboditi.Kad je došao taj dan, međutim, onda se krenulo sa pesmom na usnama. Verovali vi ili ne, ali ja sam kao dete od osam devet godine 1944.godine išao, kad su organizovali pionirske organizacije da idu da beru jagode i trešnje za ranjenike u bolnicama.Tako da je nekako već krenulo to pred sam završetak rata, osećala se ta sloboda, popustila je ta tenzija straha, opadala je.A već 1945.godine, to se već znalo kako je to bilo kad se kaže: Kraj rata je. Kapitulirala je Nemačka! Ja nisam znao šta to znači, ali sam osećao po emocijama ljudi, majke, tetke, i ostalih ljudi.